Политички рад

politicki_rad

Цвијић је непуних 40 година провео на теренским истраживањима рељефа, насеља и становништва широм Балканског полуострва, те је непрекидно био међу становништвом, које га је веома поштовалао. Велико познавање свих крајева на подручју Балканског полуострва и поштовање у народу условили су да Јован Цвијић буде ангажован и у политичком раду. О самом националном раду у аутобиографским белешкама записао је следеће:

Од куда да се бавим ја националним питањима? Још као ђак у Бечу познао сам људе из свих крајева нашега народа. Затим сам путовао и видео пре него што сам дошао на ондашњу Велику школу: Истру, Словенију, Црну Гору и Далмацију онако исто као и један део Македоније. Несумњиво ме је још онда заболела беда нашег положаја нашег општег стања. Тим више можда што сам од оних генерација које су доживеле највећа понижења Србије и дубоко осећале колико је то неправо. Али су одсудна била моја путовања 1896, 1897. и 1898. године, по Бугарској, Босни и Херцеговини и Македонији. Нарочито у ове две покрајине. Осетио сам јасно сву тежину, готово очајно тешко стање, опасност за народ као целину. Знао сам за сву великим делом лажљиву или површну литературу страну о оним двема покрајинама нарочито. Све ме је то болело, тим више што сам познао јаче живе силе народне, које се отимају и неће да пропадну. Тај бол је ојачао љубав према народној целини и кроз сва моја испитивања геолошка и морфолошка ја сам као визију често угледао велику народну целину, која ће се ипак створити. Како да се бране наше највише угрожене области, која је основа којом бисмо та питања пред светом вратили на пут истине и правде? Отудa је потекло моје интересовање и мој рад и отуда је дошло то, што ми се у почетку често замерало, како да се један геоморфолог и геолог бави о етнографским и политичко етнографским питањима. И ја збиља нисам се дотле бавио ни о етнографији ни о фолклору, ни о националној политици. Можда сам и због тога видео једну ствар од које је требало почети. Цело наше народно питање и поједине његове делове ставити на основу тачног проматрања, што више проматрања на лицу места, на живом народном организму, ставити на подлогу истине и правде.

Цвијићево прво политичко ангажовање било је у фебруару 1906. године, када је послат на заседање Балканског комитета у Лондону, чија је тема била македонско питање. Тема Балканског комитета била је будућа заједничка Федерација балканска. У Трговинском гласнику органа београдске трговачке омладине од 26. фебруара 1906. године Чедомир Мијатовић је написао чланак о заседању Балканског комитета. Између осталог написао је да је Јован Цвијић у свим, нарочито ученим круговима, најсрдачније примљен.

Осим учешћа у раду Комитета, Цвијић је имао и другу важну мисију – успостављање дипломатских односа Енглеске са нашом замљом који су били прекинути после Мајског преврата 1903. године. Крајем 1905. године, при повратку из Лајпцига, Цвијић се сусрео са Мишом Вујићем, српским послаником у Бечу, који га је известио да Влада жели да га пошаље у Лондон. Отишавши у Лондон, Цвијић је осим редовних активности, присуствовао и вечери коју је приредио Скот Келти, секретар Краљевског географског друштва. Међу званицама били су многи научници. Цвијић је искористио да што већем броју научника разјасни сама дешавања у Србији. Домаћин је предложио да се сусретну са помоћником министра иностраних послова, господином Николсоном, који би могао да помогне у успостављању дипломатских односа Србије и Енглеске. Убрзо се Цвијић састао са Николсоном, који је, након Цвијићевог излагања, казао да би енглески краљ Едвард VII прихватио поновно успостављање дипломатских односа са Србијом ако се завереници примерено казне. Цвијић је одмах упутио опширно писмо Српској влади у коме ју је известио о току разговора са помоћником министра иностраних послова. Стицајем околности, за време Цвијићевог боравка у Лондону дошло је до промене чланова Владе у Србији, те је за новог председника проглашен Никола Пашић. Цвијићево писмо примио је Пашић и мисију Цвијићевог боравка приписао је својим заслугама.

Друго Цвијићево политичко ангажовање било је учешће на Конференцији мира у Паризу у својству научног референта за географију и етнографију. Конференција мира представљала је први мировни скуп у историји војних сукоба, који је, поред политичара, захтевао и присуство научника. Улога научника била је у другом плану у односу на политичаре. Међутим, и поред свега, политички захтеви су морали бити научно засновани, јер су научне чињенице припремале терен за њихову објективност. Што је више научне грађе било прикупљено до почетка рада Конференције, расле су шансе да ће територијални захтеви бити испуњени. Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца отпочела је припреме за наступ на Конференцији мира крајем 1918. године. Први именовани научник у делегацији био је Јован Цвијић. Њега је 31. децембра 1918. године, Анте Трумбић, новопостављени министар спољних послова, позвао да буде научни референт за географију и етнографију. Убрзо су именовани и остали чланови делегати – научници, углавном професори Универзитета. Материјал за Конференцију мира Цвијић је прикупио пре именовања. Све потребне податке и документацију прикупио је током маја и јуна 1918. године. Уз прибављање документације, радио је и на изради етнографске карте, коју је одмах послао Исаку Бонману, директору Географског друштва и шефу за територијална питања америчке делегације на Конференцији мира. Исту карту предао је и пуковнику Хаусу. Цвијић је документа која је припремио за потребе Конференције мира користио и за писане радове. Те радове објавио је у виду расправа под називом The geographical distribution of the Balkan peoples и The zones of civilization of the Balkan Рeninsula са мапама у размери 1:3.000.000 у географском часопису The American Yearbook for 1918. Америчка делегација је од Цвијића тражила и етнографску карту Баната, коју је предао маршалу Фошу и енглеској делегацији. Још 1917. године Цвијић је послао податке о српским територијалним захтевима Комитету за испитивање европских територијалних, националних и економских питања, који је образовао председник Сједињених Америчких Држава, Вудро Вилсон.

Присуство научника на Конференцији било је одређено радом у посебним секцијама. Југословенска делегација је научнике распоредила по следећим секцијама:

  • Етнографско-историјска: Јован Цвијић, Тихомир Ђорђевић, Јован Радонић, Станоје Станојевић, Павле Поповић, Нико Жупанич и Божидар Марковић;
  • Секција за међународно право: Слободан Јовановић и Милета Новаковић;
  • Секција за штампу: Јован Жујовић, Лазар Марковић, Гргур Јакшић и Драгољуб Аранђеловић;
  • Економско-финансијска и саобраћајна секција: Коста Стојановић и Велимир Бајкић.

Етнографско-историјска секција којом је председавао Јован Цвијић, поставила је као свој главни задатак ─ пружање обавештења о етнографији и историји. У уводном обраћању својим колегама, Цвијић је нагласио да је дужност научника да се служи чисто научним подацима, те да се не упушта у одређивање државних граница, јер је то задатак политичких делегата. На почетку рада Конференције није било потпуно обрађеног елабората о спорним областима. У јануару 1919. године донета је одлука да се за сваку од југословенских области изради етнографска карта, уз израду меморандума о датим областима. Задаци су подељени на следећи начин:

  • Лујо Војновић, Александар Белић и Јован Цвијић су писали општи део мемоара;
  • Иван Чок, Томо Шорш и Динко Тринајстић су писали мемоаре о Истри, Трсту и Горици;
  • Лујо Војновић је писао посебан мемоар о Ријеци;
  • Јован Цвијић је писао о границама у красу;
  • Иларион Зеремски, Јован Радонић и Станоје Станојевић су обрађивали документације о Банату, Бачкој и Барањи;
  • Александар Белић, Тихомир Ђорђевић и Божидар Марковић су писали о Шоплуку;
  • Иларион Зеремски, Јанко Мачковишек и Тихомир Ђорђевић су обрађивали етнографске податке о становништву области које нису могле ући у састав нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Посредни начини потпомагања ставова и рада политичке делегације били су сусрети научника са члановима иностраних делегација на Конференцији мира. Највећу пажњу, поред Павла Поповића, председника секције за штампу, имала је делатност, управо Јована Цвијића.

У априлу 1919. године Цвијић је донео oдлуку о смањењу броја чланова секције којом је руководио. Почетком јуна 1919. године изјавио је да су сви њени чланови, осим Александра Белића, завршили своје задатке, те је 13. јуна разрешен велики број чланова, који су се потом вратили у Србију. Поједини чланови ове секције су накнадно позивани у Париз приликом разрешавања нерешених питања.

  • Јован Цвијић на Конференцији мира у Паризу, фотографија, Музеј града Београда, ЈЦ 240
  • Текст о Балканском комитету, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Текст о Балканском комитету, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Текст о Балканском комитету, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Текст о Балканском комитету, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Текст о Балканском комитету, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Штампани материјал, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460
  • Етнографска карта Балканског полуострва, Монографија „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, Београд, 1932.