Разграничење са Румунијом

Српски политичари и научници су дуго времена били заокупљени питањем Баната и будућој граничној линији у овој регији. Проблем разграничења био је у томе што је Румунија била савезница, којој је тајним Лондонским уговором 1916. године, обећан Банат.

Већи број српских научника је још током рата цртао карте спорних територија. И сам председник Владе, Никола Пашић, слао је упутства о захтеву за ово разграничење. Карта са мемоаром о Банату предата је Едварду Греју, британском државнику. У овом документу граница је била повучена од Трајанове табле на Дунаву, ка Лугошу, затим паралелно са десном обалом Тамиша, потом Моришом до његовог ушћа у Тису.

Посебно се инсистирало да Србији припадну обе обале Дунава у Ђердапу због одбране националних интереса. Српски научници издвојили су неколико разлога због којих би Банат требао да припадне Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца: преовлађујуће српско становништво у овој регији; затим, прикључењем Баната, ужа Србија и Београд као престоница, били би стратегијски обезбеђени; као и гравитирање Баната према Београду у саобраћајном и привредном смислу.

Српски научници су написали и разлог због којег Банат не треба да припадне Румунији, а то је да је ова регија периферна за Румунију. Начело којим се водила Територијална комисија, било је да се граница повуче тако да у Банату, у Румунији, треба да остане Срба, колико у Србији остане Румуна.

Цвијић је позван од стране Министарства иностраних послова у Паризу да пред Територијалном комисијом Конференције образложи захтеве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Комисије Пардје је сва питања упутио Цвијићу, осим стратегијског који је образложио генерал Петар Пешић. Исход је био тај да су преовладали географски, историјски, стратегијски, економски и саобраћајни чиниоци. Србији је прикључен већи део Баната.