Научне екскурзије у Солуну и његовој околини

Године 1898. Цвијић је почео своја истраживања јужних делова Балканског полуострва. Научников план био је да географски и геолошки испита Стару Србију и Македонију. Стицајем околности, поред наведених подручја, испитао је и Тракију, Епир, Тесалију, северну Албанију и сав европски део Турске.

Са прве екскурзије у оквиру које се упутио у Грчку, забележио је да је лаганом пловидбом упознао западну и јужну обалу и облике обала Балканског полуострва. Приликом пловидбе, уочио је да парни бродови стоје неколико сати пред Драчем и Авлоном (Албанија), те је имао времена да их детаљније обиђе. Закључио је да ове вароши припадају италијанском културном појасу.

Затим је обишао острво Крф и луку Пиреј (Грчка), а након тога стигао је у Солун (Грчка), где је код валије (намесника, гувернера области) поднео захтев за добијање дозволе, односно препоруке за путовање по околини. Чекајући дозволу, предузимао је кратке екскурзије, чије маршруте су се одвијале у два правца: према Картачу, где је истраживао геолошки састав и кристаласте шкриљце и према рту Карабурну и Каламарији, где је проучавао Солунски залив и њгове обалске облике.

После овог путовања из 1898. године, уверио се да није могуће сигурно путовати без препоруке Високе Порте (Владе) Османског царства. Велики проблем представљао му је што без препоруке није било могуће интензивно испитивати ове области, а нарочито је било немогуће одлазити у планине и удаљавати се од главних путева. Због наведених разлога, пред теренска истраживања на подручју данашње Грчке и Северне Македоније 1899. године, Цвијић је одлучио да крене у Цариград (данашњи Истанбул) да би добио бујурулдију, односно препоруку од турске власти, како би несметано путовао и научно истраживао на подручју које је у то време било у саставу Османског царства. Бујурулдију је добио после четрнаест дана. За то време реализовао је краће излете по околини Цариграда, нарочито на европској страни, све до Килије на Црном мору, бележећи своја запажања о рељефу.

Пошто је добио поменуту препоруку, Цвијић је из Цариграда кренуо у Солун. Обалска вожња на теретној лађи трајала је пет дана, с великим застајкивањима. Том приликом обишао је приморске градове Енос, Дедеагач (данашњи Александрополи) и Кавалу, који се налазе у копненом источном делу Грчке. Са овог путовања научнику су остале пријатне успомене на саму турску власт који су били веома услужни према њему, те су му обезбеђивали суварије (коњанике) и заптије (чуваре реда) који су га пратили током путовања. Своје утиске о турском становништву Цвијић је написао у својим бележницама:

Отворен карактер и оријенталска отменост виших турских слојева, у којој је тако много старе светске мудрости, учинили су на мене најбољи утисак. Сасвим је јасно да ми нису измакле из очију познате рђаве стране турске управе и неуређено и мучно стање њених поданика; али то нема везе с мојим путовањем чисто научног карактера. Ја сам добио уверење, да научни путник, који има препоруку из Цариграда или од валије и располаже с нешто такта, може по Турској што се власти и бољих Турака тиче, без неприлика путовати. На веће тегобе сам наилазио у областима где има Арбанаса, где је дакле ауторитет власти незнатан.

Даље у својим описима турског становништва, Цвијић истиче да кад год је боље упознао било коју особу на том подручју, наилазио је и код најнекултурнијих и код оних с најпрегнантнијим леванстким моралом на опште људске особине.

У Солуну, Цвијићу се придружио Бранислав Нушић, српски књижевник и тадашњи вицеконзул, који му је путовање знатно олакшао, као и Цвијићев ученик Петар Јанковић, иначе професор географије у гимназији у Солуну и тадашњи најбољи млади геоморфолог. Осим тектонских облика рељефа и геолошког састава, Цвијић је на овом подручју испитивао и вршио мерења језера. На подручју данашње Грчке вршио је премеравања Островског, Аматовског и Петрског језера. Приликом научног посматрања и премеравања Островског језера помоћ му је пружио Јулије Ерлмајер, тадашњи настојник железнице у Острову. Он је Цвијићу уступио неколико апарата за мерење дубине језера и друга проматрања језерске воде: батиметријски апарат, термометар и друге апарате. Премеравање овог језера трајало је десет дана. Према договору, господин Ерлмајер је у наредних неколико година, уз сагласност Дирекције железнице, писмено обавештавао Цвијића о нивоу воде на Островском језеру. На основу добијених података, Цвијић је нацртао скицу језера са изобатама (линијама које повезују места са истом дубином). У премеравању друга два језера, Аматовског и Петрског, Цвијићу је помоћ пружио његов ученик, Петар Јанковић. Цвијић је о Петрском језеру записао да је то језерце које се тих дана излило услед обилних киша. Приликом премеравања Петрског језера имали су проблеме са турским властима.

Ово подручје Цвијић је испитивао и током 1899. године. Те године, премерили су за четири дана Костурско језеро и наставили су са премеравањем Петрског језера. Два мала језера, Зазерци и Врапчинско, остала су непремерена јер, како Цвијић наводи, на њима није било чамаца. Осим језера, посетили су цинцарску варошицу Клисуру.

После 1899. године Цвијић се овој области вратио 1902. године када је после екскурзије на Скадарском језеру дошао у Епир са намером да проучава Јањинско језеро. Приликом проучавања овог језера није имао неприлика. Током 1903. године, због немира на овом подручју, није имао могућности да врши истраживања.

Са истраживањем околине Солуна Цвијић је наставио 1904. године, када је путовао у друштву Тенка Поповића, доброг познаваоца ондашњих грчких и турских прилика. Том приликом вршио је истраживања на Олимпу. У то време, у близини ове планине, налазиле су се грчке комите, те су им турске власти доделиле пратњу од двадесет аскера (војника). Иако је путовање било знатно отежано, посетили су бројне географске објекте: реку Мавронери, грчко село Агиос Димитрос, цинцарско село Кокинопло, један од врхова Олимпа – Агиос Андониос, манастир Агиос Тријас, Карију, језеро Незерос, село Бабу, клисуру Темпу, Литохори и Катерину. Услед лоших временских услова нису успели да се успењу на највиши врх Олимпа. Затим су отишли до солунске Кампање, где им је дирекција Оријенталске железнице уступила дресину (превозно средство за превоз особа које раде на железници) помоћу које је научник одлазио до места које су на краћим растојањима од Солуна. Тада је детаљно проучио геолошки састав Кампање. Осим проучавања Кампање, реализовао је излете до Бера, клисуре Бистрице и Калинице. Приликом ове екскурзије, велику помоћ су му пружили конзул у Солуну, Љотић и директор Драгомир Обрадовић.

И следеће, 1905. године, Цвијић је вршио истраживања у околини Солуна. Те године, у Грчку се упутио, након истраживања на Ђердапу и околини Цариграда (данашњег Истанбула). Стигао је возом до Солуна, где га је сачекао његов ученик, Петар Јанковић. Заједно су теренски истраживали постанак тесалијског Олимпа. Приликом ове екскурзије, обишли су Катерини, Врондос и Литохори. Потом су посетили Серез и сеоска насеља Тетелинос и Тахинос на обали Тахинског језера, где су проучавали језерске терасе. Идући даље према истоку, обишли су Драму и њену котлину, затим остатке старе Филипе, Кавалу, и Окчиларску клисуру Месте. Након наведених интересантних географских објеката, дошли су у Дедеагач (данашњи Александрополи), а одатле железницом стигли су до Једрена и даље у Пловдив у Бугарској. О путовањима у Грчкој Цвијић је писао у својој бележници. На крају текста, научник је написао следеће:

Поред, ових, свакојако многобројних екскурзија, остало је области, које су једва додирнуте… Нека те празнине попуне будући испитивачи…

  • Јован Цвијић, Бранислав Нушић и Геца Кон, фотографија, Музеј града Београда, ЈЦ
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 266 2
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 266 21
  • Белешке Јована Цвијића, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460