Крајем новембра 1915. године, Јован Цвијић је са супругом Љубицом стигао у Нешател, мало место у Швајцарској. Мештани су их са љубазношћу прихватили. Наставио је са својим научним радом, користивши расположиву литературу.
Нешателско географско друштво је поводом годишње скупштине друштва упутило позив Цвијићу да 1. новембра 1916. године одржи предавање о Балканском полуострву. Прихвативши позив, Цвијић је одржао предавање под називом Principaux caracters morphologiques de la Peninsule Balkanique (Главне морфолошке карактеристике Балканског полуострва) са објашњењем на карти. Годишња скупштина одржана је у Великој сали Универзитета у Нешателу. Њој су присуствовали професори, студенти и заинтересовани грађани. Пре почетка предавања, Цвијић је присутнима упутио изразе захвалности и задовољства што је изабрао ово гостољубиво место за боравак, уз речи хвале да је Нешателски универзитет центар интелектуалног живота. У свом говору Цвијић је истакао:
Био сам срећан што сам наишао на срдачну предусретљивост како на Универзитету тако и у Географском друштву. Библиотеке су ми биле увек на расположењу. Могао сам материјал употребити према времену и приликама како сам хтео…
Уједно се захвалио и на пријему српских избеглица, оснивању Комитета за помоћ српских сирочади, а посебно је истакао захвалност породицама које су примиле српску децу. Дневни нешателски лист Fenille d’Auis de Neuchatel објавио је цео Цвијићев говор 3. новембра 1916. године.
Током боравка у Швајцарској, Цвијић и његова супруга предузели су и низ хуманитарних активности. О самом Јовану Цвијићу и његовим научним подухватима била је упозната шира јавност. Чим је стигао у Швајцарску, његови сународници, који су такође боравили у Швајцарској, почели су му се обраћати за различите врсте помоћи. Српски ђаци који су у то време били на школовању у Швајцарској, писмима су изражавали радост што је допутовао и уједно су молили научника за моралну помоћ. Цвијић је био дирнут, нарочито невољом у којој су се налазили српски ученици и студенти. Дошао је на идеју да би ученицима и студентима могао да помогне кроз поделу стипендија. Са овом идејом обратио се енглеским пријатељима Ситону-Вотсону и сер Артуру Евансу. Они су прихватили овај предлог, те је убрзо Ситон-Вотсон упутио телеграм Цвијићу у којем га је обавестио да ће банка у Берну положити 1.000 фунти стерлинга у Bank Kantonal de Nesateloaz на Цвијићев текући рачун. Тај новац, у виду стипендија, српски научник је слао преко управа школа и универзитета српским ученицима и студентима. Све активности око реализације ових хуманитарних акција преузела је на себе Љубица Цвијић, како би помогла Јовану да се посвети свом научном раду. Она је у свом дневнику написала речи захвалности Српском потпорном фонду:
За нас је та вест, у оно трагично доба наше отаџбине, био један дан истинске радости. Поред много племенитих услуга које је Српски потпорни фонд чинио на све стране нашем намученом народу, ово је једна можда најплеменитија.
Цвијић је о стипендирању српских ученика и студената редовно извештавао Српску владу. Према извештају који је Цвијић доставио Министарству просвете, укупан број српских ученика и студената који су примали стипендије износио је између 30 и 80. Сваки стипендирани ученик и студент примао је од 50 до 120 франака месечно. Највећи број стипендираних студената био је у Женеви и Лозани, затим у Цириху, Берну и Нешателу. У Архиву Српске академије наука и уметности сачуван је списак ученика и студента који су примали стипендију за 1916. годину. Према овом документу у месецу марту и априлу 1916. године стпендирано је 11 ученика у Женеви (Бранко Димић, Михаило Стојановић, Добрила Петровић, Лепосава Ђорђевић, Милица Мићић, Љубица Митровић, Даринка Петровић, Лена Јовићевић, Милица Мирковић, Марија Тодоровић, Милорад Лалатовић), 5 ученика у Лозани, 4 ученика у Нешателу и 1 ученик у Берну. У месецу мају и јуну исте године стипендирано је: 17 ученика у Женеви (Михаило Стојановић, Љубица Митић, Даринка Петровић, Лепосава Ђорђевић, Милица Митровић, Бранко Димић, Добрила Петровић, Лена Јовићевић, Емилија Лукић, Риста Протић, Славко Мијатовић, Милица Мирковић, Мухамед Хаџић, Спасоје Веснић, Љубица Магазиновић, Јосиф Симоновић Цокић), 6 ученика у Лозани, 1 ученик у Базелу, 6 ученика у Нешателу, 7 ученика у Цириху, 7 ученика у Берну и 1 ученик у Сент Галену. За јул и август стипендију је добило: 7 ученика у Лозани, 19 ученика у Женеви, 6 ученика у Нешателу, 2 ученика у Базелу, 7 ученика у Цириху, 6 ученика у Берну, 1 ученик у Винтертуру и 1 ученик у Сент Галену. У септембру и октобру 1916. године стипендирано је: 26 ученика у Женеви, 1 ученик у Сент Галену, 8 ученика у Нешателу, 7 ученика у Цириху, 6 ученика у Лозани, 2 ученика у Базелу, 5 ученика у Берну и 1 ученик у Винтертуру. За новембар и децембар 1916. године стипендирано је: 28 ученика у Женеви, 4 ученика у Цириху и 1 ученик у Базелу. Школовање ових српских ђака у Швајцарској је омогућено до краја рата, јер су након ове новчане пошиљке уследиле и друге.
У једном од извештаја Министарству просвете Цвијић је навео и једну забрињавајућу чињеницу – да српска деца заборављају српски језик. Како би предупредио своја страховања да ће српска деца заборавити свој језик, историју и културу, а самим тим и везе са својом земљом матицом, ангажовао је једног свог стипендисту и једног школског инспектора да сваке суботе српску децу подучавају српском језику, историји и култури.
Још једна у низу хуманитарних активности које су Цвијићи предузели била је и сарадња са Комитетом за српску ратну сирочад. Ово удружење предузимало је хуманитарне активности у Нешателу и другим местима. Једна од активности Комитета био је и подухват извесне госпође Комб из Женеве, која је са својом мајком отишла у Солун, прикупила српску децу и довела их у Нешател и Лозану.
Цвијић се за помоћ залагао и преко Међународног Црвеног крста. Преко ове међународне организације успео је да успостави везе са Србијом. На тај начин је успео да повеже поједина избегла лица, која су у то време боравила у Швајцарској, са њиховим породицама у Србији.
Поред наведених активности, Цвијић је за време боравка у Нешателу припремао и научна образложења о јужнословенским циљевима, обједињујући их у јединствену публикацију Questions balkaniques, која је издата у Нешателу.