Јован Цвијић је своја прва теренска истраживања чинио на првој години студија у околини свог родног града. Своју прву научну екскурзију Јован је реализовао за време летњег распуста 1885. године.
Са њим је на ову екскурзију ишао школски друг, Душан Стојићевић, који је касније постао кустос и директор Музеја српске земље.
Ова екскурзија трајала је 15 дана, и том приликом обишли су Лозницу, Шабац и Љубовију, као и њихову околину (Цер, Текериш, Доњу Бадању, Корениту, Радаљ, Доњу Трешњицу, Узовницу, Немић, Баурић, Доњу Буковицу, Горњу Трешњицу, Лазе код Соко града, Рожаје, Шљивову, Крупањ, Костајник, Корениту и Лешницу).
Почетна тачка њиховог путовања био је Шабац, где је Цвијићев школски друг живео. За потребе истраживања Јован је понео чекић и торбицу за камење, а Душан фасциклу кабасте хартије и длето за биљке.
На Церу су посетили Тројанов град, где су већи део дана сакупљали камење и биљке. Јован се и тада, као студент, интересовао за различите облике рељефа, те је на овој екскурзији са великим интересовањем посматрао крашке површине у Доњој Трешњици и клисуру (тип речне долине) у Горњој Трешњици.
Током ове екскурзије, млади научници су, осим геолошког састава и облика рељефа, проматрали биљни и животињски свет. Пронашли су две нове биљне врсте, које ни српски ботаничар Јосиф Панчић, како их је касније уверавао, није налазио на овом подручју.
У Доњој Трешњици, изнад шиљка Орлина, запазили су орлове. Јован је у својој бележници о овом путовању написао да су ревносност и одушевљење за прикупљањем постепено расли, те да је свом другу казао: Ја и ноћу скупљам камење – сањам о њему, док му је друг одговорио: Мени су се привиђале у сну најлепше биљке.
