ВРТАЧА
Левкасто или кружно улегнућа у кречњачком терену, настала растварањем стена.
Њихов пречник износи између 10 и 1.000m, а дубина између 2 и 100m.
На дну се скупља земља и вода, па може бити плодна.
Често су обрасле травом и засејане кукурузом.
Карактеристична за Динарски и крас источне и западне Србије.
У источној Србији називају се пропазинама.
Вртаче, Јован Цвијић, „Геоморфологија“, 1924. године
ПОНИКВА
Шира улеглина састављена од више вртача.
Благо заравњена, често погодна за пољопривреду.
Пример: Пониква код Ужица (позната висораван).
СТРОМОР
Дубока јама са стрмим зидовима, настала урушавањем свода подземне пећине.
Облик сродан понору.
Јавља се у кршу западне Србије и Црне Горе.
ДОЉАЧА
Пространа вртача са једним или више стромора.
БЕЗДАН, ЈАМА, ПРОПАСТ
Левкаста вртача на чијем дну се налази шири отвор, који се са повећавањем дубине у унутрашњости кречњачког терена завршава кратким и слепим пећинама.
Постоје два типа: звекаре и вигледи.
ЗВЕКАРЕ
Тип левкастих вртача, које се одликују стрмим и дубоким странама са оштрим ивицама. Често су округлог или овалног облика, повезане са подземним каналима. Временом се пукотина са којом је повезана рашири у кратку, слепу пећину.
Назив долази од одјека (звука) који се јавља унутар ње приликом пада камена у унутрашњост подземних канала.
Пример: Најмногобројније су на висоравни Суве планине која се зове Валожјем. Има их у западној Србији. Издвајају се примери у насељима Костајник, Коренита, Тршић (Општина Крупањ и Град Лозница).
СИПАР
Звекара која на месту спајања са хоризонталном пећином има знатну количину нанесеног земљишног материјала састављеног од иловаче и комада кречњака.
ВИГЛЕДИ
Тип левкастих вртача, које се на дну завршавају уским отвором, врло често једном пукотином, на коју се у унутрашњости надовезује читав систем двораница, које су везане само пукотинама или неким каналима. Завршавају се хоризонталном пећином или подземнном реком.
Пример: Падричка пећина код Трста.
ВРТАЊА ИЛИ ПОНИКЛИЦА
Зараван са великим бројем вртача.
Најчешће су заступљене у Хомољу и на Бељаници (источна Србија).
УВАЛА
Већа вртача, чије је дно заравњено.
ШКРАПЕ
Проширене и дубоке пукотине на стеновитој кречњачкој површини.
Шкрапе, Јован Цвијић, „Геоморфологија“, 1924. године
КРАШКО ПОЉЕ
Пространа котлина на кречњачким теренима са равним дном и стрмим странама.
Примери: Ливањско поље, највеће крашко поље на свету, које се налази у југозападном делу Босне и Херцеговине (површине од 405km2), затим Гламочко поље, Невесињско поље, Гатачко поље, Његушко поље, Никшићко поље, Личко поље и друга.
Крашко поље, Јован Цвијић, „Геоморфологија“, 1924. године
ПЕЋИНЕ, ПЕШТЕРЕ, СПИЛЕ, ДУПКЕ
Подзмени крашки облици који се јављају на местима где је заступљен кречњак, доломит и гипс. Обликоване су хемијским и механичким деловањем воде. Састоји се из подзмених канала. Њени основни делови су: улаз, канал и дворана. Најлепше су развијене у источној Србији, где се издвајају Преконошка, Лазарева пећина у Злоту, Сићевска пештерина и друге, док се у западној Србији издваја Ваљевска у Петници. На Балканском полуострву пећине су најчешће суве. Постоје и оне које су понори, где река нестаје у пећини (Сврљишки Тимок), као и оне које су врела, где вода извире из њих као цела река (Бања у Перућцу). По величини и дужини подземног канала највећи пећински систем на свету је Мамутска пећина (640 km) у Кентакију, у Сједињеним америчким државама, док је у Србији најдужа Лазарева пећина (16 km).
Пећина Мали замак у Крањској, Јован Цвијић, „Геоморфологија“, 1924. године 
Стопића пећина
СТАЛАКТИТИ И СТАЛАГМИТИ
Пећински накит, настали таложењем минерала из воде.
Разликују се по положају.
Сталактити висе са таванице пећине, док сталагмити расту са пода.
Сталактити и сталагмити. Јован Цвијић, „Геоморфологија“, 1924. године
УСТА
Улаз у пећину, којим је повезана са спољашношћу. Овај израз се користио у Подрињу.